Судбина Новог Сада одлучена је већ 12. јануара
Тога дана је у Будимпешти Фекетехалми-Цајднер, командант уједињених снага безбедности, известио министра унутрашњих послова Керестеш-Фишера, министра одбране Барту и начелника генералштаба Шомбатељија о резултатима рације у Шајкашкој. Супротно чињеницама, он је изнео тврдњу да су се партизани повукли у Нови Сад, те да је неопходно проширити рацију и на град. На основу тога донета је одлука, о којој је Керестеш-Фишер обавестио владу, која ју је примила к знању.
Неколико дана касније био је готов детаљан план новосадске рације. У ноћи 20. јануара снаге под командом Јожефа Грашија опколиле су град и прекинуле све телефонске везе са спољним светом.
Вести о масовним погубљењима, међутим — упркос уведеној информационој блокади — врло брзо су процуреле. Ендре Бајчи-Жилински о догађајима у Жабљу сазнао је преко Милана Л. Поповића и 19. јануара писмом је протестовао код Бардошија због тамошњих масовних егзекуција. Како је написао: „… морам да подигнем свој протестни глас против начина, против тог германског, садистичког стила, којим је, наводно као одмазда за бедне размере жабаљске побуне, на немачки и нечовечан начин жртвовано 1800 српских душа, међу њима невина деца, одојчад, жене, девојке (…).“ У свом дневнику о писању писма записао је: „Можда писмо настало у највећем узбуђењу и очајању мог живота.“
Извор: adattar.vmmi.org
Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com




