Планирани погром: истина о организованом злочину над Србима у Бачкој

Планирани погром: истина о организованом злочину над Србима у Бачкој

Рација у Новом Саду у јануару 1942. године представља један од најмрачнијих примера системски организованог насиља над цивилним становништвом у окупираној Европи. Она није била спонтана реакција на безбедносне претње, већ унапред припремљена акција са јасно успостављеним командним ланцем, оперативним планом и логистичком подршком. Од самог почетка било је предвиђено да се град изолује, комуникације прекину, а становништво стави под потпуну контролу војно-полицијског апарата. Такав степен координације указује да је реч о акцији чији је циљ далеко превазилазио „проверу идентитета“ или „сузбијање побуне“, како је званично представљано.

„Провера идентитета“ као пресуда: привид закона у служби масовних ликвидација

Посебно је значајно што је читав механизам насиља функционисао кроз привид институционалне законитости. Формиране су тзв. „комисије за идентификацију“ и преки судови, који су у пракси служили искључиво као инструмент селекције жртава. Без права на одбрану, без доказа и без стварне истраге, људи су административном одлуком претварани у осуђенике. Сам процес „идентификације“ био је тек формалност иза које се крила већ донета пресуда.

Највећи број жртава били су цивили, Срби, али и Јевреји, међу којима су били старци, жене и деца. Убијања су вршена на више локација: у кућама, на улицама, у двориштима, али и на обалама Дунава и Тисе, где су жртве извођене у групама. Посебну тежину овим злочинима даје чињеница да су људи често добровољно долазили на позив власти, верујући да ће доказати своју невиност. Управо тај елемент преваре и злоупотребе поверења чини овај догађај још трагичнијим.

Један од бројних примера показује сву суровост и бесмисленост насиља. Група цивила, након што није „идентификована“, изведена је на обалу реке. Под изговором да ће бити пребачени на даље испитивање, приморани су да стану уз саму ивицу леда. У хладноћи која је ледила дах, људи су стајали збијени, не знајући шта их чека. У једном тренутку, без икаквог упозорења, отворена је ватра. Тела су падала у воду, нека одмах непомична, друга још у грчу. Они који су давали знаке живота убијани су додатним хицима. Та сцена није била изузетак, већ део понављаног обрасца егзекуције цивила.

Монструозност ових злочина не огледа се само у самом чину убиства, већ и у начину на који је оно извршавано. Постоје сведочења о пљачки жртава, одузимању новца и вредности, па чак и о телесном скрнављењу како би се накит брже скинуо. Насиље је тако добило и елементе личне користи, што указује на потпуно урушавање дисциплине и моралних норми од стране окупационих власти. У таквим условима, граница између наређења и самовоље постајала је све нејаснија, али је одговорност командног врха тиме само већа, јер је управо он створио амбијент у којем је такво понашање било могуће.

На крају, Рација у Новом Саду не може се посматрати као низ изолованих инцидената, већ као јединствен, координисан и у суштини плански спроведен злочин. Командни ланац, припреме, организација и начин извршења указују на постојање свести о последицама и спремности да се оне прихвате. Управо зато, разумевање ових догађаја није само питање историјске истине, већ и моралне обавезе, да се препознају механизми који су до њих довели и да се спречи да се икада понове.