Нови Сад под опсадом: искључени телефони, затворени храмови, улице под стражом

Нови Сад под опсадом: искључени телефони, затворени храмови, улице под стражом

У Новом Саду је рација у јануару 1942. године спроведена као потпуно организована операција војно-полицијске блокаде, у којој је читав град претворен у простор изолован од спољног света и стављен под режим фактичког ванредног стања. Већ уочи почетка акције, 20. јануара увече, искључене су све телефонске линије, укључујући и везе цивилних власти, градоначелника, жупана и других институција. У поштанском телефонском центру постављена је оружана стража како би се спречила свака комуникација, док је једина активна веза остала она којом је Фекетехалми-Цајднер одржавао директан контакт са начелником Генералштаба Ференцом Сомбатхељијем. Ова мера није имала само оперативни карактер, већ је служила потпуном изоловању града и онемогућавању било какве цивилне контроле или благовремене реакције.

Истовремено, град је подељен на више сектора и стављен под контролу великог броја патрола, док су улице практично претворене у војне коридоре. Кретање становништва било је строго ограничено: забрањено је задржавање на улицама, окупљање више од две особе, коришћење превоза, поштанска достава, па чак и кретање ван најужих потреба попут набавке хране. Грађанима је било дозвољено да се крећу искључиво пешке, полако, средином улице, и то у строго одређеним часовима. Сваки покушај заустављања, разговора или кретања ван прописаних правила могао је бити схваћен као сумњиво понашање и довести до привођења или ликвидације. Такав режим није био само административна мера, већ инструмент психолошког терора.

Колективна систематска одмазда над српским цивилним становништвом

Посебно је значајно што су затворени храмови, капеле и молитвени домови, уз изричиту забрану звона, чиме је становништву одузет и духовни ослонац у тренутку масовног страха. Поред тога, затворене су радње, школе, биоскопи, кафане, јавна места окупљања и готово све институције јавног живота. Забрањено је слушање радија, приватни телефонски саобраћај је укинут, а прозори на кућама морали су бити затворени и завесама прекривени током целог дана. Капије кућа морале су бити закључане, али истовремено спремне да се одмах отворе за војне патроле. Забрањено је примање било каквих „страних лица“, а скривање људи сматрало се тешким преступом. Тако је сваки дом претворен у простор сумње, а сваки становник у потенцијалног оптуженика.

Под таквим условима, Нови Сад је престао да буде град у уобичајеном смислу и постао затворени логор под оружаном управом окупационе власти. Потпуна блокада није служила само тражењу наводних партизана, већ припреми терена за масовна хапшења, преки суд и ликвидације. Искључивањем цивилне власти, прекидом комуникација и увођењем свеопште парализе јавног живота, створени су услови у којима је злочин могао бити спроведен брзо, тихо и без отпора. Управо тај системски карактер блокаде показује да Рација није била импровизована акција, већ унапред припремљена операција државног терора, у којој је страх постао средство управљања, а град привремено претворен у простор без права, без гласа и без заштите.