Колективна систематска одмазда над српским цивилним становништвом

После оружаног сукоба код Жабља и на простору Шајкашке почетком јануара 1942. године, првобитно представљена „безбедносна акција“ против наводних партизанских група врло брзо је прерасла у нешто сасвим друго, у систематску колективну одмазду над српским становништвом. Иако је непосредни повод био сукоб са мањом групом наоружаних лица на жабаљским салашима, у којем је откривено свега неколико десетина људи, окупационе власти су тај догађај искористиле као оправдање за масовну репресију над читавим становништвом Шајкашке. Уместо потраге за конкретним починиоцима, примењен је принцип колективне кривице, према којем је читав српски народ на том простору третиран као потенцијални непријатељ и саучесник.

Оптужба да су мештани наводно помагали „партизанима“, да су их скривали, снабдевали храном и омогућавали им прелазак преко границе, постала је основ за сурову одмазду. Сам Бабош Јожеф је касније у истрази навео да је управо на тој тези заснована логика репресије: ако је становништво помагало побуњеницима, онда се читаво становништво мора казнити. Тако је уместо индивидуалне одговорности уведена политика масовног кажњавања, која је трајала недељама и однела између хиљаду и више хиљада живота већ у Шајкашкој, пре него што је рација проширена на Нови Сад. Жртве нису били само мушкарци способни за оружје, већ жене, старци, деца и читаве породице, што јасно показује да циљ није био војни, већ демографски и застрашујући.

Бабошева истрага и прикривање геноцидне намере у Новосадској рацији

Логика „чишћења терена“ постепено је прерасла у организовано истребљење цивила. Војне патроле нису више тражиле оружани отпор, већ су систематски сакупљале људе на основу имена, вере и националне припадности. Довољно је било српско презиме, православна вера или сумња без икаквог доказа да човек буде приведен, одведен пред такозвани преки суд и потом ликвидиран. Масовна стрељања у Чуругу, Жабљу, Госпођинцима, Мошорину и другим местима сведоче да је циљ био разбијање саме српске заједнице. Наредбе попут оних да „треба показати Србима где им је место“ или да „све то треба да отплови Дунавом“ откривају праву природу акције, не привремено војно обезбеђење, већ системску политику терора.

Када је рација пренета у Нови Сад, исти образац је само проширен и институционално усавршен. Оно што је започело као одмазда у Шајкашкој добило је у граду свој најмонструознији облик: масовна хапшења, преки судови, стрељања на Штранду и бацање тела под лед Дунава. На тај начин постало је јасно да после Жабља више није постојао никакав стварни „антитерористички“ циљ. Главни циљ операције постала је колективна казна и физичко уништавање српског цивилног становништва. Управо у том преласку — од потраге за наоружаним групама до масовног убијања невиних цивила, лежи суштина Рације као злочина и један од најтежих примера организованог државног терора над Србима у XX веку.