После Рације: принудни рад као наставак прогона Срба

После Рације: принудни рад као наставак прогона Срба

Политика према српском становништву у окупираној Јужној Бачкој није се исцрпљивала у масовним ликвидацијама, интернацијама и полицијском терору, већ је обухватала и читав спектар административних, економских и радних мера чији је циљ био дисциплиновање, кажњавање и друштвено маргинализовање читаве националне заједнице. Међу таквим механизмима посебно место заузимала је институција принудног рада, која је током рата постепено изгубила свој првобитни војно-организациони карактер и прерасла у средство политичке репресије и националне дискриминације. Иако је мађарска држава још пред рат формално представљала принудни рад као алтернативу редовној војној служби и инструмент „националног и војног преваспитања“, ратне околности су овој институцији дале потпуно другачију улогу.

Од пролећа 1941. године принудни рад је све више постајао средство кажњавања непоузданих и непожељних друштвених група, да би до 1943. године према Србима попримио изразито репресиван и етнички мотивисан карактер. Критеријуми за мобилизацију више нису били искључиво старосни или војни, већ су се све отвореније заснивали на процени националне и политичке лојалности. На тај начин читаве категорије српског становништва биле су изложене систематском издвајању и упућивању на тешке радове, не због конкретних поступака, већ због своје етничке припадности и сумње у њихову оданост мађарској држави.

Посматрано у ширем историјском контексту, принудни рад представља важан показатељ трансформације окупационе политике према Србима. Док су прве године окупације биле обележене директним насиљем, масовним интернацијама и Рацијом, каснији период све више карактеришу институционализовани облици притиска који су настојали да српско становништво економски исцрпе, социјално деградирају и држе под сталном контролом. Управо зато питање принудног рада не треба посматрати као издвојену радну или војну меру, већ као део ширег система националне дискриминације у којем су радна обавеза, казна и етничка припадност постали нераздвојно повезани. Судбина хиљада Срба одвођених у Абоњ, Аустрију и друга радна одредишта сведочи да је принудни рад у последњим годинама окупације постао један од кључних инструмената притиска над српском заједницом у Јужној Бачкој.

Судбина Матице српске након окупације 1941. године

„Заповедништво V сегединског армијског корпуса је у мају 1944. године на принудну радну службу прво
позвало Србе од 46 до 62 године, а након тога младиће од 17 до 20 година. Срби
су све време позивани на принудни рад. Од априла 1943. године позив нису добијали
само припадници одређене генерације већ млади који нису су били лојални са аспекта
националне припадности. Велики број их је одвезен у Абоњ поред Солнока, где су
морали да обављају пољопривредне радове. Срби који су мобилисани у пролеће 1944.
године углавном су одведени у Аустрију на принудни рад. Након рата је процење-
но да их је било 3.5 0 0 . 3 9 3 Позив на принудни рад упућен Србима, као и Јеврејима
имао је изразито казнени карактер. Када је у лето 1939. године, тј. пре рата, у Ма-
ђарској уведен принудни рад, намера је била да та радна снага буде организација
која допуњује хонведе. Онај ко је био позван у замену за оружану војну службу
звање са циљем „националног и војног преваспитања“. Међутим, за принудни рад
је од пролећа 1941. године везивано све више дискриминативних казнених функција,
а принудни рад Срба је од 1943. године добио изразито казнени карактер“

Извор: adattar.vmmi.org