Бабошева истрага и прикривање геноцидне намере у Новосадској рацији

Бабошева истрага и прикривање геноцидне намере у Новосадској рацији

Формални повод за спровођење рације у Шајкашкој и Новом Саду у јануару 1942. године био је наводни обрачун са „партизанима“, „комунистичким елементима“ и лицима осумњиченим за сарадњу са устаничким групама. Мађарске окупационе власти представљале су акцију као нужну безбедносну меру, тврдећи да постоји озбиљна опасност од организованог оружаног отпора, инфилтрације четничких и партизанских група из Србије и Баната, као и припреме ширег устанка против окупационог поретка. Управо на тој тези грађена је оправданост употребе војске, жандармерије и ванредних мера, као и касније проширење рације са Шајкашке на Нови Сад и друга места у Бачкој.

Међутим, већ током каснијих војно-тужилачких истрага, а нарочито у оквиру истраге коју је између априла и јуна 1942. године водио војни тужилац Бабош Јожеф, утврђено је да стварна безбедносна претња није била ни приближно таквих размера да би оправдала масовну оружану акцију. Осим сукоба код Жабља и откривања једне групе од око тридесетак наоружаних лица на жабаљским салашима, није постојао доказ о широј организованој партизанској мрежи. И сама истрага је констатовала да у Шајкашкој, изузев те мање групе, није било већих партизанских јединица, нити је из Баната могао продрети значајнији број устаника, јер ни тамо у том тренутку није било озбиљнијих оружаних формација, већ тек мање групе од неколико људи.

То значи да је теза о великој безбедносној опасности била преувеличана и свесно коришћена као политички и војни изговор за колективну одмазду над цивилним становништвом. Уместо прецизно усмерене потраге за конкретним наоружаним лицима, рација је претворена у масовно кажњавање читавог српског и јеврејског становништва, без разлике између стварних осумњичених и потпуно невиних људи. Логика „чишћења терена“ брзо је прерасла у систематско убијање цивила, где је сама национална и верска припадност постала довољан разлог за сумњу, хапшење и ликвидацију. Тако је безбедносна операција постала инструмент етничке репресије.

Посебно је значајно што су и поједини савременици, као и каснији сведоци, указивали да је опасност од устанка била далеко мања него што је званично представљано. Бег становништва, страх и масовне ликвидације нису били последица реалне војне нужности, већ последица политике застрашивања и демонстрације силе. Чињеница да су чак и војне истраге, спроведене унутар самог окупационог система, признале несразмеру између стварне претње и размере одмазде, представља један од најјачих доказа да Рација није била легитимна противгерилска операција, већ унапред припремљен злочин под маском безбедносне акције.

Накнадни судски поступак који је водио Бабош Јожеф, иако је формално представљан као покушај утврђивања одговорности за злочине у Шајкашкој и Новом Саду, у суштини је имао и снажну политичку функцију прикривања ширег система одговорности. Иако је истрага донела важне податке о размерама злочина и јасно показала да стварна безбедносна опасност није оправдавала масовна убиства српског цивилног становништва, сам процес је био ограничен на неколицину најистакнутијих извршилаца, док је државни и војни врх остао у великој мери заштићен. Већина кључних окривљених, попут Фекетехалми-Цајднера, Грашија, Зелдија и других, у међувремену је пребегла у Немачку и ставила се у службу нацистичког режима, чиме је суђење додатно ослабљено и практично лишено могућности потпуног правног исхода. Због тога се читав поступак може посматрати и као покушај мађарских власти да пред британским и савезничким фактором створе утисак унутрашњег обрачуна са „прекорачењима“ појединих официра, а не као искрено суочавање са државно организованим злочином. На тај начин Рација је у правном смислу сведена на „ексцес“, док је суштинска геноцидна намера и системска одговорност окупационог апарата остала прикривена, што представља други облик неправде према српским жртвама.