Ђурђево у јануару 1942: хапшења, мучења и масовна убиства

Ђурђево у јануару 1942: хапшења, мучења и масовна убиства

Већ 4 јануара 1942 године увече око 10 часова дошла је мађарска војска у Ђурђево, како то исказује Ђока Шовљански. У току ноћи одржана је конференција на којој су били присутни: мађарски поручник, командант војног одреда, бележник Зака Пештаљи, кога су у рацији убили, Немац Фрања Еперт, учитељ, осведочени демократа, кога су у рацији исто тако убили, затим претседник општине Данинка Нађпопов и потпретседник општине, сведок Ђока Шовљански. Разговор је трајао све до три сата ујутро. За време конференције, стално су улазили мађарски подофицири и војници и доносили извештај о поседању села од стране војске. Поручник је изјавио да је добио налог да изврши претрес — рацију у Ђурђеву. Бележник Зака Пештаљи и учитељ Фрања Еперт енергично су се томе противили, и на крају убедили поручника да од своје намере одустане. И тако се војска повукла и у Ђурђеву није тада рација спроведена.

Стање у селу било је потпуно нормално, и ако су се у Жабљу и непосредној близини Ђурђева као и Мошорину и Чуругу, те другим местима убијања увелико спроводила. Ово стање трајало је 5, 6, 7 и 8 јануара 1942 године.

Неодржавање рације и мирно стање у Ђурђеву сметало је непомирљивим елементима, који су одмах почели да ровaре. Формиран је одбор у коме су главну реч водили Колинаси Геза, Цигвард, Мађар, Пиструи Стеван, овчар, помађарени Румун, Ердеи Пал, општински подбележник, Мађар, Хрињко Габор, учитељ, Русин из Карпатске Украјине. Ово разбојничко друштво предузимало је све што је могло, само да би се и у Ђурђеву одржала рација. А то није било тешко постићи, јер су и војне и грађанске власти биле јако склоне одржавању рације у што више места.

9 јануара 1942 године стигла је поново војска и жандармерија, а затим и детективи новосадске „Армије“. Цело ово друштво смештено је у просторије велике српске основне школе, и то у одељењима са улице. У згради из дворишта у једној мањој соби смештени су детективи, док је сала претворена у одељење за хапшенике.

Цело село било је блокирано. Постављене су страже око села, на друмовима, по раскрсницама. Поновљене су сва наређења која су раније путем добоша обнародована у вези са разним забранама Србима, а која смо већ и изложили.

Ухапшен је општински бележник Зака Пештаљи и учитељ Фрања Еперт. Сврнути су сви Срби општински часници, и највећи део општинских службеника, а уклоњени су из општине и неки „непоуздани“ Русини, часници и чиновници.

Формиране су војничке и жандармеријске патроле. Ове патроле предводили су фашисти Мађари и Русини. Наоружани су добили знак распознавања: белу траку, са општинским печатом. Ова „бела трака“ дељена је касније и чиновницима, лекару, апотекару, лицима која у рацији уопште нису суделовала, па је ово унело много пометње међу становништвом, које је, необавештено, у првим данима све носиоце „беле траке“ сматрало виновницима злочина док се касније није право стање ствари расчистило и одвојили они који су у рацији заиста суделовали, од оних који су „белу траку“ носили само као неку легитимацију. Од наоружаних носилаца „беле траке“ један део вршио је само спољну службу стражарења на пр. на друмовима, код гробља, док је други део вршио и службу предвођења војничких и жандармеријских патрола приликом хапшења.

Масовна хапшења трајала су неколико дана. Хапшенике су одводили у српску школску зграду, где су их затварали. Ту су у школи вршена саслушања хапшеника, уз обилато мучење и пребијање од стране детектива, који су та испитивања обављали.

Затворенике из ове школске дворане одводили су ноћу камионима и кочијама на Тису, где су их убијали. Нажалост нема живих сведока овом масовном убијању на Тиси, а ни непосредних сведока мучења у школској дворани, јер они који су пуштени из ње кућама, сви су хапшеници који су затварани после масовног убијања. Они пак који су се налазили у дворишту школске просторије а који су врло малобројни, ништа нису видели.

Ипак се из исказа Зличић Маре, Кираљ Шандора, Бергер Ерже, Нађ Матије, Чапко Ирене, Туторов Глише, добија јасна слика како су се догађаји одиграли.

У општини, у једној соби, седео је Колинаси Геза. Из те собе су жандарми, као вође патроле добијали цедуљице на којима су била исписана имена оних лица које треба ухапсити. Патрола, предвођена обично једним са белом траком, доводила је хапшенике. Тако је на пр. Вираг Петер предводио патролу која је хапсила Зличић Мару и њене чланове породице, а Кираљ Шандор патролу, која је хапсила породице Д-р Малић Цеде лекара, Отић Илије апотекара, Илијин Живана и Еперт Фрање учитеља. Хапшеници су одвођени у школу, где су затварани у велику салу дворишне зграде. Ту су саслушавани. Хапшеници су морали да скину већи део одела, нарочито зимске капуте, џемпере итд. Неке хапшенике су силовали у једној споредној просторији. Прве ноћи дошла су два камиона. Хапшенике су приморавали да се попну на камионе. Већина их је била у кошуљама, јер су им све поскидали. Били су везани све по двојица. Том приликом су Вивиен Зака Пештаљи и Марко Злоколица, заједно везани; затим само засебно везани прота Анђелко Грбић, учитељ Фрања Еперт, супруга проте Грбића, а два хапшеника су под руком водили ташту свештеника пок. Жарка Злоколице, која је имала преко 80 година и није могла сама да иде. Идуће ноћи одвели су партију хапшеника на 11—13 саоница, и тако редом. Све хапшенике водили су на Тису где су их убијали и бацали под лед.

Поред овог масовног убијања, убијали су и у самој школи, као и у селу и на салашима. Туторов Глиша исказује, да су Крижан Ференц, Нађређ Кирал и неки Ифи убијали једна друга и да је њему било од последње двојице наређено да однесе сламу у школу и том приликом видео је два леша у школском дворишту. Лешеви су били до појаса голи.

Сава Штевић је видео када су 11 јануара у његовој малој кући војници и жандарми убили Миклоши Шандора Русина, и једног непознатог му друга. Ове су убили на тавану, а уједно одвели Илију Штевића сведоковог сина који је исто тако убијен. У овој акцији суделовао је и мештанин Еделински Ђура.

Према исказима сведока Милице Лазић и Тоше Гајшића утврђено је, да је окупаторска војска палила салаше, које су, куће од кукурузовине, тукла и злостављала салашане и на крају их је убијала.

Када је највећи талас масовног убијања прешао, покупили су 10 Ђурђевчана као таоце и њих су затворили у општини и држали тако неких 12 дана. На крају су морали да даду 10.000 пенга, на име трошкова за издржавање војске и жандармерије, која је убијала њихове најближе.

Упоредо са извођењем рације вршене су пљачке на све стране. Нису само опљачкани они који су вођени на губилиште, него су пљачкали и њихове куће, салаши.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини