Како се начелник мађарског Генералштаба Сомбатхељи правдао пред америчким војним властима за РАЦИЈУ!

Како се начелник мађарског Генералштаба Сомбатхељи правдао пред америчким војним властима за РАЦИЈУ!

Сведочења и мемоари високих војних и политичких актера након Другог светског рата представљају један од најсложенијих извора за разумевање механизама настанка, прикривања и накнадног тумачења ратних злочина. Они истовремено откривају унутрашњу логику окупационих система, али и стратегије личног самооправдавања у тренутку када се ратна стварност већ неповратно распала пред теретом пораза и историјске одговорности. Посебно су значајна сведочења оних личности које су се налазиле на самом врху војне хијерархије, јер она показују на који начин су се однос између дисциплине, лојалности, идеологије и моралне одговорности међусобно преплитали у условима рата и окупације.

У том контексту, послератни меморандум начелника мађарског Генералштаба Ференца Сомбатхељија представља драгоцен, али истовремено и дубоко проблематичан документ. Његова одбрана није само покушај да се умањи сопствена кривица за злочине почињене током Рације у Новом Саду и Јужној Бачкој, већ и сведочанство о начину на који је мађарски војни врх настојао да трагедију објасни кроз комбинацију порицања, пребацивања одговорности и накнадног моралног дистанцирања од извршилаца. Сомбатхељијев текст открива механизам постепеног „пута до сазнања“, у којем се злочин најпре релативизује као гласина, потом оправдава „ратним околностима“, а тек на крају признаје као историјска и морална катастрофа.

Рација као унутрашњи политички проблем Мађарске

Истовремено, његов меморандум открива и дубоку кризу унутар самог мађарског војног и политичког апарата. Уместо директног преузимања одговорности, Сомбатхељи покушава да тежиште кривице помери ка „немачком утицају“, Гестапоу и општој атмосфери ратне психозе, чиме се Рација настоји представити као производ спољашње контаминације, а не као последица унутрашње логике окупационог режима. Управо у томе лежи посебна историјска вредност овог сведочанства: оно не говори само о самом злочину, већ и о начину на који су поражене елите након рата покушавале да реконструишу сопствену моралну биографију, раздвајајући „часну војску“ од злочина који су почињени у њено име.

“

Сомбатхељи је касније, током лета 1945. године, након што су га америчке војне власти задужене за ратне злочине ухапсиле, саставио својеврсни меморандум у сопствену одбрану. У њему се налази и посебно поглавље под насловом „Новосадске пресуде“.

Ту тврди да дуго није веровао вестима о „страшним догађајима“. „Потпуно сам веровао одговорним командантима, пре свега Фекетехалми-Цајднеру и генералу Грашију“, писао је, „који су лично руководили акцијом на терену и које сам до тада сматрао честитим и поузданим официрима.“

Према његовим речима, они су и писмено и усмено непрестано негирали да је дошло до било каквог бесмисленог крвопролића. Ако је негде и било „ексцеса“, тврдили су да је то искључиво последица „провокативног понашања српског становништва“.

Сомбатхељи је навео да никада није добио тачне податке о броју и идентитету жртава, али да су му његови подређени порицали да је убијен велики број људи, а посебно да су страдале жене, старци и деца. „Мислио сам“, записао је, „да су у питању преувеличане приче цивилне управе.“

Он је додао да је због међународне ситуације, а „нарочито због односа са Немцима“, дуго сматрао да је у тако великом и скандалозном случају „боље ћутати“. Даље је признао да му је било веома тешко да нареди истрагу, јер је то значило довођење у питање речи и поступака сопствених сабораца.

„Тешко сам се разочарао и тешко попуштао“, написао је. „Али када сам на крају тог болног пута спознаје стигао до истине — деловао сам.“

Из његових белешки се види да је читав новосадски случај покушавао да повеже са немачким утицајем. По његовом мишљењу, мађарска војска, која је, како је тврдио, одувек била позната „по части и добром гласу“, тако нешто сама од себе никада не би учинила.

„За то је“, писао је, „било потребно духовно тровање немачког Гестапоа и балканска психоза, као што смо касније видели и у решавању јеврејског питања.“

У свом, делимично и самооправдавајућем, осврту Сомбатхељи закључује да је под немачким утицајем „истина постала лаж, злочин врлина, кукавичлук херојство, а пљачка и подмићивање виши морал“, док је суровост почела да изгледа као жртва принета на олтар националног херојства.“

Извор: adattar.vmmi.org