Рација као унутрашњи политички проблем Мађарске

Рација као унутрашњи политички проблем Мађарске

Развој догађаја након јануарске Рације јасно показује да је унутар самог мађарског државног и војног апарата постепено долазило до сукоба између покушаја прикривања злочина и све снажнијег продора чињеница које су тај наратив доводиле у питање. Иако је непосредно после акције војни врх настојао да представи Рацију као оправдану безбедносну операцију против наводних партизанских и „непоузданих“ елемената, већ први извештаји локалних цивилних власти указивали су да стварност на терену није одговарала званичној верзији догађаја. Посебну тежину имала су сведочанства и службени извештаји који су долазили од људи укључених у сам систем окупационе управе, јер су они потврђивали да у Новом Саду није било организованог оружаног отпора који би могао оправдати размере примењеног насиља.

Управо због тога питање Рације постепено је прерасло оквире локалног инцидента и постало озбиљан политички проблем за мађарску државу. Захтеви за истрагом више нису долазили само од опозиционих или либералних кругова, већ и од дела конзервативне политичке елите, која је схватала да масовни злочини у Бачкој угрожавају и међународни положај Мађарске и унутрашњи легитимитет режима. Формирање специјалних комисија, покретање истрага и прикупљање обимне документације сведочили су да се државни врх нашао у ситуацији у којој више није било могуће у потпуности негирати размере злочина. Међутим, истовремено је постојала јасна намера да се одговорност ограничи, контролише и усмери првенствено ка појединим извршиоцима, како би се заштитили највиши војни и политички кругови који су учествовали у планирању и спровођењу Рације.

„Зомбори је одмах после завршетка Рације известио министра да током акције није могао да спроводи своја законска овлашћења „у погледу личне и имовинске безбедности“, а истовремено је потврдио да у Новом Саду није било никакве партизанске активности. Фекетехалми-Цајднер је у писму министру одбране од 12. фебруара 1942. покушао да заштити Грашија и дискредитује Зомборија, тврдећи да он „није дорастао ситуацији када треба подржати војску“. Посебно му је замерао што је већ 24. јануара, само неколико сати после завршетка „чишћења“, протестовао против примењеног насиља, чиме је, како је саркастично написао, „покушао да се оправда пред Јеховом да ни у чему није крив“. У том тренутку више није само Бајчи-Жилински и неколико либералних посланика захтевало истрагу, већ је и лично Иштван Бетлен, заједно са својим блиским политичким кругом, тражио да се читав случај темељно испита. У априлу 1942. године начелник Генералштаба формирао је специјалну комисију под руководством пуковника војног правосуђа Јожефа Бабоша и наредио покретање истраге о догађајима у Новом Саду и Јужној Бачкој. У јуну је Бабош поднео извештај од више стотина страна, у којем је недвосмислено утврђено да је у Новом Саду заправо извршено масовно убиство. Ипак, Бабошева комисија није испитивала околности „чишћења“ у Шајкашкој. Под утицајем прикупљених чињеница, Сомбатхељи је 10. јула наредио тужилачку истрагу. Међутим, већ 13. августа Хорти је обуставио поступак против високих војних официра. Истрага је настављена само против жандармеријских официра. Фекетехалми-Цајднер и Ласло Деак послати су у пензију, док је Граши пребачен на Источни фронт.“

Извор: adattar.vmmi.org