Мајци Јелени Јовандић убили петорицу синова и забранили да плаче

Из шајкашких милитарских, али и околних пртених села стизале су страшне вести о убијању, о бестијалном иживљавању над Србима, пре свих, а потом и над малобројнијим Јеврејима.

А онда је дошао 21. јануар, први дан после Светог Јована, па 22. јануар… “Рација” се, уместо провере докумената претворила у убијање Срба и Јевреја, као и у целој Шајкашкој, најпре оних који су живели у центру, односно најбогатијих, како би се пљачком намирило лојално мађарско становништво, а и оно других националности које се води под „сарадници окупатора“. Кругови смрти, започети су у центру, а ширили су се, као таласи, према удаљенијим деловима града. Лешеви побијених су остављани на улици, већи број још живих људи, углавном Јевреја, доведен је до Успенског гробља ту ликвидиран и остављен. Земља је била смрзнута и није се могло копати. Побијени су лежали по целом граду.

Тужна прича мајке Јелке, и злочин мађарских фашиста
У Јовановском крају, у тада Пирошкој, а после Руменачкој, на броју 36, живела је са својих пет синова удовица, самохрана мајка Јелена Јелка Јовандић, три дана после Светог Јована.

После рата је Комисији за утврђивање ратних злочина испричала како су се пуцњи чули од Вашаришта још од пола осам и како су бивали све ближи њиховој кући. Њен муж Ђурица је умро 1927, исте године када се родио пети, најмлађи син. Били су сиротиња која се издржавала од земљорадње. Старији новосадски свештеници су ми посведочили да је Јелена припадала Богомољачком покрету – оном који је уобличио и који је подржавао свети владика Николај Жички.

Тог 23. јануара у пола осам ујутро, Милорад је имао 28 година, Сава 26 (тек се неку недељу раније вратио из заробљеништва, краљев солдат!), Паја је имао 24, Живко 20, а најмлађи Бора 15.

У кућу су банули жандарми. Питали су их које су вере. Сава је одговорио да су православне. „Вадрац“, рекао је жандарм, „дивљи Србин“. Раздвојили су их: мајку у једну собу, децу у другу. Онда су децу извели у двориште, мајка је покушала да изађе, али је мађарски војник са друге стране чврсто држао кваку, био је јачи, није могла. Синови су је звали: „Мама, спасите нас“! Међу Србима се у та времена држало до правила да се мајка и отац ословљавају са Ви. Зачуо се први пуцањ. Јелка Јовандић, у Јовановском крају, трећег дана по Светом Јовану се обезнанила. Схватила је шта јој је поручио Свети Јован, када је рекао „Дошао сам по своје стадо“.

Гробна тишина и мирис смрти
Кад је изашла у двориште, уз комшијску тарабу лежало је пет синова, размрсканих глава. Свима је пуцано у потиљак. Још су се ту врзмали жандарми. Молила је да и њу убију, нису хтели, само су је натерали да им да паре које је имала у кући. Коцкали се о хаљине Господње, три дана после Светог Јована, а у петак. Морала је да да тринкелт мајсторима за обављен посао. Онда су отишли. Она је запомагала, била је у кући и у дворишту, звала и будила своје синове, грлила их, зазивала комшије.

Никог није било, ледени сумрак, не свиће, већ се стално смркава, а и комшије су, углавном, побијене. У неко доба, појавио се камион са војницима. Натерали су је да уђе у кућу, а њене мртве синове побацали су у камион и отишли. Као цепанице. Када је изашла из куће, деце више није било у дворишту. Ушла је у кућу, узела је једну празну кутију и изашла напоље. Ту је пронашла делове разнетих лобања, мало косе и делиће мозгова својих синова и ставила их кутију. Лешеви синова су однети на новосадску плажу Штранд, тамо где су тога дана вршене ликвидације највећег броја цивила – Јевреја и Срба. У колони, деца и стари су молили да их убију преко реда, јер им је хладно и не могу више да издрже. Војници су им излазили у сусрет.

Јелена Јовандић никад никог није теретила за смрт својих синова. „Ми смо са свима добро живили, никоме се нисмо замерили, нити се ко нама замерио. Свима ће Господ дати по заслузи“, говорила је. По њеној деци се зове парче једне улице у Новом Саду, па и то од пре 20-так година. Негде од 1991. Улица браће Јовандић. Близу је улице где им је била кућа.