Од „попиног стана“ до Дунава: Рација у Гардиновцима

Од „попиног стана“ до Дунава: Рација у Гардиновцима

Гардиновци су већ 6 јануара 1942 године били блокирани од стране мађарских војних снага.
Хапшења су почела 7 јануара, на први дан православног Божића, а трајала су неколико дана. Међутим, хапшења оних лица, која су у рацији убијена, вршена су углавном од 7 до 9 јануара, док су касније хапшена лица одређивана за таоце.
7 јануара ухапсили су Стојков Стевана, Стојков Раду, Бугарски Максима, Црњански Данила, Јанић Цвету, Николетин Гојка и Радак Саву. Ове ухапшене Србе прво су затворили у општинску зграду а касније исте ноћи, одведени су колима у село Шајкаш, где су их затворили. Сутра дан су заједно са хапшеницима из Шајкаша одведени камионима у село Мошорин, а одатле колима на Тису, где су сви убијени.
После одвођења ове прве групе жртава, хапшења су настављена. Сви похапшени су одвођени и затварани у стан српског православног свештеника, који су фашистичке окупаторске власти за ову прилику реквирирале и претвориле у затвор за Србе. У „попином стану“, како је народ назвао овај затвор, хапшеници су пљачкани, мучени, пребијани, а после одведени на Дунав, убијени и под лед бачени.

Преживелих сведока са Дунава нема. Сви који су на Дунав одведени поубијани су, тако да ни у једном случају није могло бити расветљено до детаља како су вршена убиства.
Једна је општа појава за мала села, у њима је злочиначко извршење рације некако боље било прикривено. Има знатно мањи број сведока и непосредних доказа, што је и природно, јер је у малом селу велика снага коју је окупатор развио за извршење рације, лакше могла да контролише сваку кућу, сваког човека и да спречава да људи виде и чују оно што не би смели да виде ни да чују.
Из исказа сведока Јовановић Ђоке, Дамјанов Паје, Пајић Александра, Игњатов Обрада, Љубичић Љубице, Милин Цвете, Бечељин Раде, Радиновић Саве и Обренов Проке види се да је рација почела 7 јануара, да су тога дана вршили окупатори прва хапшења, да су вршили претресе станова, да су претресали салаше, купили радио апарате. Све хапшенике спроводили су до општине, где су чекала кола. На колима Рајков Бранка одвели су у Лок до мађарских пограничара, Јованчић Вукицу и њено двоје деце од 10 и 12 година.
9 јануара настављена су хапшења и продужена до 13 јануара. Сада су затворенике већ почели да затварају у „попин стан“. Ту су сви хапшеници увођени у разне просторије, у којима су морали да стоје усправно и да нигде цело време непомични. За сво време нису добијали храну ни воду. Неке од хапшеника одводили су у општину, где су подвргавани саслушавању, које је вршено уз злостављање. Хапшења су вршена према унапред спремљеним подацима, јер су патроле које су хапсиле, биле врло добро обавештене о породичним приликама, нарочито о броју чланова породице, који су имале да ухапсе, а имали су код себе и цедуљице са именима.
У хапшењима и злостављању учествовали су одреди војске, жандармерије, детективи, као и локални фашисти, међу којима су се истицали: Бодор Јанош, претседник општине, Нађ Ласло, општински бележник, Такач Андраш, Скуптети Јанош, Кесег Лајош, Нађ Јанош, Хорват Јожеф, Хорват Лукач и Легели Ференц.
Међу Немцима лицима било је доста официра, али њихова су имена остала неутврђена.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини