Од учионице до вешала: судбина српских гимназијалаца у окупираној Бачкој

Од учионице до вешала: судбина српских гимназијалаца у окупираној Бачкој

Од 12 гимназија, 9 су биле мађарске, 2 немачке задужбинске, а једино је у Новом Саду деловала 1 гимназија са српским наставним језиком, са укупно 718 ученика. До значајне промене није дошло ни у време владе Калаја, иако су у октобру 1943. — после дугог одуговлачења — по једно српско одељење за девојке и за дечаке отворени у оквиру новосадске мађарске грађанске школе. Српска гимназија је радила у веома тешким условима.

Министарство вера и народне просвете (VKM), упркос масовном интересовању, није сматрало целисходним повећање броја ученика, а да би се избегла коедукација, настава се одвијала пре подне и после подне. Ипак — како је формулисао директор школе Калман Варади, који је раније био наставник цртања у мушкој гимназији „Краљ Александар I“ — број ученика у првим разредима био је „нарочито забрињавајући“ (радило се о по једном мушком и женском одељењу), у која је ишло 63, односно 57 ученика. Због недостатка уџбеника на српском језику, пошто су стари били повучени, градиво се диктирало. Од 26 чланова наставничког колектива српске гимназије, девет су били Срби, а двојица Словаци. Мађарски језик се учио са већим фондом часова него у немачким гимназијама — недељно 6 часова, док се српски учио само 5 часова недељно. Упркос томе, према мишљењу управе школе, ученици су и 1943. године само „тепали“ на мађарском.

Сматрајући број часова српског превисоким, наставничко веће је предложило Министарству да се он смањи, а да се ослобођено време искористи за увођење историје уметности. Рад школе нису ометале само ове тешкоће.

Како је угашен српски ђачки дом у Новом Саду

Рација из 1942. године дубоко је потресла и ученике и наставнички колектив, који се углавном састојао од мађарских педагога. Како је директор школе у извештају послатом Министарству у фебруару 1942. написао: „ванредно стање и страхоте, као и нервозна атмосфера која је то пратила, потпуно су пореметили наш рад. Данима се није могло ни на улицу ни у школу, а после тога нисмо имали снаге да у свему сто посто испуњавамо прописе.“ Ни српски средњошколци нису избегли војни преки суд. Младен Гложански, ученик шестог разреда гимназије из Бечеја, у новембру 1941. осуђен је на смрт вешањем, а потом му је казна из милости преиначена на 15 година затвора. Емил Гаврић, такође ученик шестог разреда, осуђен је на смрт стрељањем и погубљен. На смрт је осуђена и гимназијалка Грозда Гајшин, која је погубљена у Сегедину. Константин Марић и Видор Шерић осуђени су на више година тешке робије. Министар вера и народне просвете избацио је тројицу преживелих ученика из свих средњих школа у земљи.

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com