Одбор за рацију: како је припремљен злочин у Госпођинцима

Одбор за рацију: како је припремљен злочин у Госпођинцима

Наређења у вези са спровођењем рације, која су се издавала у селима Шајкашке, издавана су и у селу Госпођинцима већ од првих дана рације, док је рација у овом селу стварно почела 9 јануара 1942 године.

8 јануара дошла је после подне једна чета мађарских војника под командом поручника Д-р Терек Ласлоа, родом наводно из Сегедина. Ова чета припадала је сегединском гарнизону. Чету су дочекали учитељи Варга Шандор и Хараши Ласло.

Исте вечери одржана је седница одбора за рацију. Претседник овог одбора био је Д-р Кемивеш Бери, лекар а чланови Варга Шандор, Хараши Ласло, учитељи, Фаркаш Јожеф, Јухас Јанош, Жуби Мањаш, Балинт Иштван, Кагатин Вендел, ратари. Овај је одбор давао мишљење о ухапшеним Србима. Чланове тога одбора питао је командант војног одреда о Србима који су били означени у једном посебном списку. За оне Србе за које су чланови одбора одговарали да „треба да иду“, ти су одведени на Тису и тамо убијени.

Само масовно хапшење почело је 9 јануара. Тога дана ухапшено је 39 лица. Хапшенике су одводили и затварали у општину. Из ове прве партије хапшеника пустили су 11 лица, док су 28 лица убили а међу њима се налазио православни свештеник Виславски Јанко.

10 јануара масовно хапшење је настављено. Од ухапшених одвели су на Тису и убили 37 лица. Међу убијеним налазе се: Д-р Вулановић Илија, лекар са женом и три малолетна сина, Исаков Бранко, општински благајник са пет чланова породице, Пејић Стеван, сељак са пет чланова породице и други.

Одбор за рацију и одбор десеторице трудио се да свој рад некако „легализује”, да га „потврди” народном одлуком, јер је приређивао неку врсту јавног консултовања Мађара и Немаца и да има неко покриће за свој рад, а свакако и зато да разбукталој маси даде одушка, да јој даде задовољство једног језивог и крвавог испољавања најнижих нагона изопачених и изобличених људских инстиката. Стога су Д-р Илија Вулановић и његов син били приморани код хапшења да понесу у општину и један сандук са шећером. Мађари су у општини овај сандук заменили са сличним, изнели га пред скупљени народ Мађара и Немаца пред општинском кућом и маси казали: „Ево шта смо нашли код Д-р Вулановића, сандук са муницијом.” Онда су из сандука вадили муницију и показивали светини. Светина је видевши ово, бесомучно викала „Халарра — на смрт”. И тако је одиграна ова језива комедија.

Хапшенике су у општини страховито мучили и злостављали. Над неким од хапшеника извршена је насилна обљуба. У затвору су хапшеници, и људи и жене и деца, морали да клече на једном дугом ланцу а све оне које су у затвор доводили, ударали су кундацима да би их сабијали ради места, тако да су затвореници падали један преко другог; неке су хапшенике везане тукли пендрецима, бичањама и моткама. Мучитељи би се смењивали, ако би злостављање дуже времена трајало. Неке од затвореника су одвајали и одводили на нека саслушавања, са којих би се враћали потпуно претучени, са отеченим и разбијеним табанима и разним другим озледама. Мушкарцима су завртали мошнице а дешавало се да су са столова скакали на стомак затвореника кога су положили на земљу.

Пре и за време мучења а нарочито пре одвођења на губилиште, затворенике би редом опљачкали.

Све ове грозоте утврђене су исказима сведока: Невенке Клокочар рођ. Љубојевић, Бузарски Ивана, Попов Паје, Рајић Милорада, свештеника и других.

Масовно убијање је вршено на Тиси, као што је то већ истакнуто, међутим нема уопште ни непосредних ни посредних сведока који би нам могли да расветле догађаје на Тиси у вези са хапшеницима из Госпођинаца, јер се од одведених нико жив више није вратио, а како је убијање вршено 20 километара од села, то ни посредних сведока нема.

Једини исказ који се могао прикупити о убиствима на Тиси, јесте исказ апотекарке Невенке Клокочар рођ. Љубојевић, којој се Сепер Адам хвалио како су на Тиси убили целу породицу Д-р Вулановића, да су при томе сину Д-р Вулановића малом Бошку откинули главу, а да је мали Бошко имао толико животне снаге у себи да је тако без главе трчао једно десет корачаја и пао.

Сем масовног убијања на Тиси убијали су и појединачно. Тако су на пр. Максима Чилића, Тодора Томића и још два Госпођинчана као и три Јевреја из Темерина разбојници одвели у једну напуштену шталу између Госпођинаца и Темерина, тамо их прво мучили и онда сву седморицу убили и крај штале покопали у заједничку раку. Још током окупације имали су родитељи убијених Пајте Чилића и Милорада Томића могућности да подигну заједнички гроб њихових синова, да их идентификују њихове унакажене лешеве, разуме се у највећој тајности, радећи ноћу, и да после ослобођења лешеве ексхумирају.

Ђурђево у јануару 1942: хапшења, мучења и масовна убиства

За време рације вршене су и опсежне операције претресања салаша. За фашисте је сасвим природно, да су при томе вршили и убиства. Тако су упали на салаш Симе Хаџића, одвели њега и сина му Раду, обојицу су убили.

Сведок Секула Бабић видео је, када су 11 јануара 1942 године ујутро око 9 часова дошла два официра Мађарске Хонведске војске, четири војника и 2 жандарма на салаш Рајкова, ухапсили једног човека, жену и дете. Ове су потом са салаша Туцакова, из кога су истерали све укућане, домаћина Ненада Туцакова и његова три сина Војислава, Триву и трећег чије име сведок не зна. Обе су групе спојили и потерали према каналу. Како неки од ухапшених нису хтели да иду, то су их одмах ту убили. Лешеве су потом натоварили на саонице Ненада Туцакова, а после саонице наједно са лешевима гурнули у канал. Пре тога су Ненада Туцакова и жену му убили на самом салашу. Остале хапшенике убили су на каналу. Затим су официри и војници дошли на салаш сведока Секуле Бабића. Један су ставили уза зид и испитивали једног суседа Мађара о Бабићевом владању. Како се овај повољно изразио о Бабићу, то су га повели и претили му да му деца у року од 14 дана науче мађарски и да сви пређу у католичку веру, да се „покрсте”, јер ће у противном, када идући пут дођу, убити целу његову породицу.

Ово су у кратким потезима догађаји рације у Госпођинцима. За ову рацију одговорност сноси не само фашистички окупатор т. ј. окупаторска држава и њена управа, војна и цивилна, него и они мештани, који су били чланови одбора за припремање рације, као и они који су у извршењу суделовали, а међу којима су најсвирепији свакако били: Требус Адам, Сенер Адам, Веци Јанош, Федерман Јован, Хенрик Стеван, Хуђ Петер, Шереш Андраш, Бак Антон, последња тројица нарочити специјалисти у мучењима.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини