Поступак са затвореницима у заједничким ћелијама пре или после саслушавања

Поступак са затвореницима у заједничким ћелијама пре или после саслушавања

Чим су жртве које су биле лишене слободе, доведене у просторије новосадске „Армије” биле су претходно стављене у заједничку просторију са осталим жртвама, које су се већ ту налазиле. У једној просторији се налазило њих око 100—110 особа.

Поступање у заједничкој просторији је било неподношљиво и нечовечно. Све жртве би морале наизменично по један час стајати и по час седети, почев од 5 часова изјутра па до 21 час у вече. За то време се нико није смео маћи са места, већ је морао мирно испред себе гледати у једну тачку. Када су жртве седеле на земљи, морале су скрстити руке и опружити ноге. Ако су жртве биле тучене по свим деловима тела, овакав начин седења још више је чинио болним она места која су била изударана. Али седело се је и тако, што су се жртве морале одупирати ногама о зид, а по томе тело прислонити на горњи део ногу тако, да се прстима руку додирују чланкови на стопали. Када су се жртве враћале са саслушања и злостављања, присиљаване су да на болним табанима стоје.

Међутим од 21 часа увече па до 5 сати ујутро, жртве су могле опружити своје тело на патосу, на којем се налазило нешто сламе. Спавање је морало бити непомично. Когод се је у току спавања макнуо било на коју страну, тај је одмах добио кундаком од дежурног жандарма. Жандарму је било лако осмотрити свако померање, јер је преко ноћи горела електрична лампа. Спавало се тако, да је глава једне жртве била до ногу друге жртве. Ово свакако зато, да се жртве не би могле у току спавања разговарати и договарати.

Употреба нужника дозвољавала се свега два пута преко дана, и то тачно у одређено време, без обзира на потребе жртве.

Вода је давана жртвама само једанпут преко дана.

Средином заједничке собе налазио се празан простор, по којем се дежурни жандарм кретао и стално контролисао шта је ко радио. Жандарм је имао пушку или пушкомитраљез, док је у сваком случају иза леђа жртава стајао митраљез, који је био у њих уперен.

Ово је једнако важило како за просторије „официрског дома”, „Синагоге” (у Бачкој Тополи) тако и за просторије у згради бивше I. армијске области, али само онда ако се радило о просторијама у приземљу. Заједничка соба налазила се у подруму. Ту су се жртве налазиле у много горем стању него оне које су биле у просторијама у приземљу, јер су подрумске просторије биле влажне, мрачне и без икакве вентилације, тако да је загушљив зрак давио затворенике. Тој загушљивости је у многоме допринео нужник, који се налазио уз саму заједничку собу и који је ширио неиздржљив смрад.

У овим заједничким просторијама жртве су остајале по неколико дана па и по неколико месеци.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини